Овај текст је написан у новембру 2000.године и објављен у часопису “Република“, на жалост актуелан је и данас.
Искључиви кривац за суноврат српске просвете крајем ХХ века, у времену у којем се образовање у високо развијеним земљама света проглашава за најважнији ресурс ХХI века, јесте Влада Републике Србије
Просвета у Србији
Читав наставни процес треба да буде у духу дијалога, толеранције и подстицања самосталног и критичког мишљења
Иван Ружичић
Увод
Данас се у Србији као мерила угрожености људских права и слобода највише помињу изузетно репресивни Закон о универзитету и Закон о информисању из 1998. године. Ови закони нападају основе либералног друштва, а то су слобода штампе и слобода и аутономија универзитета. При свему томе некако у сенци остаје стање у основном и средњем образовању које је важна основа једног друштва. Када се говори о стању у овој области, мора се знати да је исто оно што је урађено универзитету законом из 1998. урађено и средњим и основним школама још 1992. Управо од тада почиње назадовање школства у Србији које се најочитије манифестује у готово непрекидним штрајковима у последњих 5 – 6 година и у упадљиво лошим резултатима ученика на пријемним испитима за упис у средње школе што је посебно дошло до изражаја у јунском року 2000. године.
Ситуација је алармантна и тражи озбиљну анализу узрока стања у школству Србије, јер образовање је дуго било понос ове земље. Нажалост, данас је ситуација таква да се све свело само на форму, а од стварног образовања и од основних функција школе готово ниједна се не остварује на прави начин.
У јавности су, такође, присутне и многе предрасуде у односу на целокупан систем образовања. Једна од њих је да ми имамо вишак школованих и образованих људи, што се поткрепљује изводима са бироа за запошљавање где има приличан број лица са вишом и високом стручном спремом и уопште по броју незапослених где смо на врху светских листа. Управо таква слика о нашем стварном стању говори нешто сасвим друго.
Када би професори у школама радили у одељењима која би имала 20 до 24 ученика, а не 40 и више, лако се може израчунати колико би учитеља, наставника и професора било још потребно овом друштву. Или, када би лекари прегледали дневно 6 -8 пацијената, а не да имају обавезу да приме и прегледају све пацијенте, колико би лекара још било потребно и какве би тада њихове услуге биле. Ако би привреда радила капацитетом од пре десетак и више година, ниједан инжењер, правник, економиста или мајстор било ког профила не би био незапослен. У овом тренутку све то изгледа као леп сан који је неостварив. Али сурова стварност у којој учитељи и професори само чувају децу у школи размишљајући како ће да прехране своју породицу, у којој лекари, инжењери и врхунски стручњаци “дилују“ девизе или продају бензин на улици да би преживели, наводи нас да верујемо да ће се то променити, јер док не почнемо да остварујемо онај сан о нормалном животу, ми и нисмо друштво органозованих и слободних индивидуа, већ само бића која се боре за живот. Кад је борба за живот у питању, онда ту статистички подаци ништа не значе, па и податак који говори да у Србији има вишак образованих људи постаје ироничан. Ако се све то има у виду, поставља се питање после овакве основне и средње школе какве ћемо лекаре, инжењере, мајсторе и професоре имати за 10 до 20 година?
Временски период који овде анализирам, а у којем је дошло до пропасти школства у Србији, релативно је кратак и ако се брзо крене са променама у овој области стање би се могло поправити за наредних 7 – 8 година. У противном, ако се овакво стање настави још неку годину, период опоравка српске просвете биће знатно дужи, а последица свега тога биће катастрофалне и по друштво, и по нацију, и по државу. У овом огледу ћу покушати да укажем на основне узроке тешког стања у српској просвети, са посебним освртом на синдикалну борбу просветних радника да такву ситуацију промене.
Закон о средњој школи и његове последице
Закон о средњој и основној школи из 1992. године увео је неколико важних новина којима је практично започео суноврат српске просвете.
У претходном периоду финансирање просвете било је препуштено локлним смоуправама, па се у пракси дешавало да плате запослених у просвети варирају зависно од могућности и степена развијености општина. Под паролом да је то неоправдано и да сви запослени са истом квалификационом структуром треба да имају исту плату, најпре је централизовано финансирање образовања. Тако је просвета прешла на буџет Републике а запослени у њој су постали чиновници државе. Врло брзо се показало да је то био само начин да се буџетска издвајања за просвету смањују и да се политичка парола о “бесплатном школству“ релизује бесплатним радом запослених у просвети. Први покушај запослених да укажу на неодрживост таквог стања “брањени“ су ставом да “ванпривреда“ мора да дели судбину “привреде“ која је у кризи. Оваква псеудомарксистичка терминологија још увек је присутна код многих, без обзира да ли се ради о “стручњацима“ или лаицима, и представља озбиљну препреку у разумевању ове ситуације у којој се као друштво и држава налазимо последњих година.
Подела на привреду и ванпривреду, тј. Некакав “ прави рад“ и онај који то није, једна је неприродна подела која управо води цивилизацијској декаденцији друштва која такву поделу прихвата. Једини прави критеријум неког рада јесте да ли је он потребан или није. Свако друштво којем ванпривреда и интелектуални рад нису потребни треба то јавно да одреди, а не да се заклиње у вредности просвећивања, а читаву област да сведе на ниво да зидар заради професорску плату за два дана радна.
То су биле последице централизованог образовања које се односе на материјално стање запослених. Од увођења овог закона, материјални положај просвете је све гори и дошао је до нивоа да је већ неколико година плата учитеља и професора редовно испод просечне плате у Србији. Посебна прича су злоупотреба Владе у вези са обавезама послодавца када су у питању исплате топлих оброка, регреса за годишњи одмор или јубиларне награде.
Међутим, материјални положај запослених у просвети је само “врх леденог брега“. Овај закон створио је још читав низ проблема и апсурда који имају катастрофалне последице.
Наставничко веће – Школски одбор
Претходним законским решењима из времена самоуправљања, кључну улогу у раду школе, поред директора школе и радничких савета, имало је наставничко веће које су чинили сви који учествују у извођењу наставног процеса у школи. Раднички савет је биран из редова свих запослених па се могло десити да неко са нижом стручном спремом има већи утицај у доношењу одлука везаних за проблеме струке од неког са високом стручном спремом или да одлучује о нечему о чему нема знање. Да би се то отклонило укинути су самоуправљање и раднички савети, а уведени су школски одбори.
Шта је, у ствари, тиме урађено, биће јасније кад се види како се формирају ти одбори и шта је њихова улога.
Школски одбор чини обично девет чланова, од којих су запослени из школе увек у мањини(у пракси највише три), а остали су изван школе (представници послодавца). Ти “представници послодавца“, тј. Владе, из редова су грађана, али су по правилу чланови СПС – а или ЈУЛ – а који најчешће немају никакве везе са просветом. Њихова улога није сасвим јасна. У пракси они доносе формалне одлуке о годишњем плану рада школе, одлучују о пријему радника, користе сваку прилику да оспоре одлуке наставничког већа, предлажу кандидата за директора школе од лица која се јаве на конкурс…Углавном, школски одбор је изнад наставничког већа, чиме се улога наставника своди на чиновника који треба да одржи одређен број часова, да одради одређен број “лекција“ и да да одређен број оцена. Реч и гест наставника изван учионице немају више никакву тежину, тако да је он буквално затворен у учионицу са ученицима који постају објекти његових “строго“ одређених задатака. Такав наставник и таква школа су све више предмет критике и негодовања ученика и извор све већих проблема у самим школама. Додуше, укидањем школских одбора проблеми ове врсте не би аутоматски нестали. Њихово постојање има смисла само као присуство људи са стране који надгледају рад једне установе и чине је отвореном за јавност и који би били у мањини у односу на људе из школе, а не никако некакви “врховни арбитри“ о стварима о којима немају довољно знања.
Избор директора школе
По ранијим законским решењима из времена самоуправљања, избор директора школе вршен је на основу одлуке и гласова свих запослених у школи. У пракси, за директора школе бирани су најбољи наставници и најцењенији чланови колектива.
Увођењем школских одбора и укидањем самоуправљања, на конкурс за директора школе могу се јавоити сви који испуњавају законске услове. Конкурс расписује школским одбор и истовремено он формира конкурсну комисију коју чине углавном чланови колектива који су чланови школског одбора. Задатак ове комисије је да по истеку рока за пријављивање утврди да ли сви кандидати испуњавају законске услове. Када се то утврди, сав даљи посао преузима школски одбор. Он предлаже свог кандидата министру просвете који именује директора школе. Одлука и предлог школског одбора за министра просвете не значе ништа, јер у пракси се често дешава да он предлог школског одбора не прихвата. То сведочи да постоје неке “кадровске кухииње“ и неки “тајни канали“ који “саветују“ министра кога ће именовати за директора школе. Већ је јавна тајна да су министрови партијски другови или коалициони партнери, а у многим градовима знају се имена тих “моћника“ који чак себе негде називају “селектори директора“. У пракси се дешава да директор није више најбољи и најцењенији члан колектива, већ сасвим супротно, човек који својим партијским везама потврђује своју подобност и стручност. Такође, често се дешава да се такав кадар не може наћи у колективу па се мимо воље колектива постављају за директора школа људи са стране, што је последњих година у неколико градова у Србији довело до штрајкова запослених.
Оно што се покузује у оваквом начину избора директора школа јесте улога чланова школског одбора који јавно и отворено пристају на улогу какву имају. Посебан парадокс је министар просвете који именује 1618 директора школа преко 16000 чланова школских одбора у школама у србији, а да је ретко кога од њих срео бар једном у животу, а камоли да зна нешто о њиховим стручним квалитетима.
Најважније у свему томе је, ипак, да су запослени искључени из читавог процеса и да је укинуто самоуправљање. На све примедбе запослениих да и они желе да се питају ко ће им бити директор, они који су се до јуче клели у самоуправљање кажу да то не може и да оно више не постоји. Шта је, у ствари, урађено?
Самоуправљање је имало и својих добрих страна. Оно је замишљено са циљем да се запослени активно укључе у процес рада и да својим сугестијама и идејама унапређују тај процес. Додуше, у пракси се често дешавало да је то немогуће урадити јер нестручни владају над стручнима. Управо увођењем школских одбора добра страна самоуправљања је укинута, а задржана је она негативна у још дратистичнијем облику.
Из свега тога лако се може закључити где су основни узроци проблема и слабости у српској просвети.
Остале последице централизовања образовања
Закон о основној и средњој школи из 1992. године у члану 105 предвиђа да Министарство просвете обезбеђује средства школама за плате, накнаде и друга примања са посебног рачуна која се издвајају из буџета Републике Србије. О том централизовању финансирања образовања већ је било речи. Али, у истом овом члану се предвиђа да “општина, односно град Београд, обезбеђује средства за инвестиције, инвестиционо и текуће одржавање, материјалне трошкове… за стручно усавршавање наставника, стручних сарадника и васпитача“. Овим је предвиђено да улогу у обезбеђивању средстава за функционисање школа имају, поред Владе Републике Србије, и општине. Међутим, статус послодавца и оснивача школе има искључиво Влада Републике Србије, тј. Министарство просвете. Када је Закон о средњој и основној школи донет очито да они који су га писали и усвајали нису ни сањали да ће од 1996. године у четрдесетак општина у Србији на власти бити неко изван СПС – а или њима слепо привржених партија. Данас у пракси локалне самоуправе имају своје обавезе у финансирању просвете, које нису занемарљиве, али уопште немају право на бар једног члана школског одбора, чиме би бар пратиле како се врши утрошак средстава за инвестиције и инвестиционо одржавање што је једна од улога школског одбора (члан 90). Тако се често дешава, поготово тамо где постоји разлика у политичкој припадности између републичке и општинске власти,да се они међусобно препуцавају ко није испунио обавезе према просвети и просветним радницима, а у свему томе трпе највише сами запослени и само образовање.
Најновији пример те збрке надлежности и превелике бриге за просвету је ситуација око исплате топлог оброка просветним радницима за 2000. годину. Можда ово питање и не би завређивало посебну пажњу да та исплата топлог оброка за запослене у просвети није веома важна. На пример, за помоћно особље у школама топли оброк је већи од једног дела плате. На једном месту Хегел каже да “оно чиме се човек задовољава показује колико је он пао“. Дакле неким уредбама и Законом о буџету из јануара 2000. године надлежност око исплате топлог оброка за запослене у просвети пребачена је на општине. Пошто су општине своје буџете усвојиле без те ставке до краја децембра 1999. године, једноставно не прихватају ту обавезу, јер немају пара за то. У читавом спору страдају запослени у просвети којима се елементарно право из радног односа закида тако да ће многи дочекати почетак нове школске 2000/2001. без решења тог питања. Не знам да ли је све ово случајно, али као да неко жели да се запослени у просвети замајавају око борба за исплату топлог оброка да не би поново, по ко зна који пут, поставили суштинско питање о томе да ли је послодавац у стању да обезбеди нормално функционисање школа или није. Све се одвија по већ виђеном сцебнарију у Србији. Онај исти који ти створи проблем, он га после и решава и зато треба да га славимо и да му се захваљујемо!
У свим овим негативним последицама централизовања образовања јасно се показује жеља Владе да влада образовањем, а не да га што боље и рационалније организује. Министарство просвете жели послушне директоре, ови желе послушне наставнике, а велико је питање да ли ће ови одолети да не пожеле послушне ученике. Онај који не гаји и не подстиче индивидуу и не развија њен став, који ствара Прометеје, да ли ће моћи да створи новог Теслу или Андрића, и уопште какве ће људе стварати за нека будућа времена?
СИНДИКАЛНА БОРБА ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА
Зачетке праве синдикалне борбе у Србији пратимо почетком деведесетих година.У том смислу, са озваничењем политичког плурализма у Србији, пратимо настанак мноштва политичких партија које врло често стварају и подстичу управо они који су на власти. Са синдикатима није тако. Стари социјалистички концепт синдиката тешко и споро се урушавао, а онима који су били на власти не пада на памет да га доводе у питање. Синдикат је био замишљен као украс у друштвеном животу и као привезак партије на власти који само повремено дели радницима уље, шећер, брашно… Такав синдикат није ни заслуживао да се тако зове, али 50 година је такав био и служио је појединцима да напредују на друштвеној лествици. Од борбе за права радника није било ништа. Проблеми су почели оног тренутка кад је настала потреба за синдикатом који ће се борити за законска права запослених, која су укидана и постепено суспендована. Све то је било праћено суновратом материјалног положаја радника, а стари синдикат је то само посматрао. Као такав, губио је смисао свог постојања и почео полако сам да се урушава. Постао је још један апсурд овог система, још један contardictio in adjecto, Владин синдикат, што је у нормалоном свету незамисливо, јер су тамо три најважнија независна и супротстављена чиниоца Влада, предузећа и синдикати.
Управо, прве независне синдикате почелим су да стварају они који су схватили да је улога синдиката да се бори за права и статус запослених., чиме се синдикат ставља, по дефиницији, наспрам послодавца који жели да та права ускрати и узурпира.Тема овог рада није синдикални покрет у Србији крајем ХХ века, али се може напоменути да је, што се предузећа тиче, све то у зачетку и доста отежано стањем у којем се привреда налази. Не може се говорити о синдикалној борби кад радници и не раде и више их је ван фабрика него у њима. Ни ситуација код оних који зависе од државног буџета није најсјајнија. Такозвани независни синдикати у полицији, судству и здравству готово да не постоје. Једина област у којој се у пуном смислу може говорити о правим, независним синдикатима је просвета. То су једини синдикати који бар покушавају да испуне свој смисао и зато су и једина светла тачка на синдикалној сцени Србије и заслужују да се о њима посебно говори.
Почетак независних просветних синдиката у Србији
Први корак у стварању независних синдиката у просвети чинили су они појединци који су се самостално исчлањивали из државног синдиката, чиме су желели да не издвајају било какву чланарину за такав синдикат и да их аутоматски по запослењу учлањују у једини постојећи синдикат.
У оним школама и срединама где је било више таквих појединаца већ почетком 90 –их година почели су да настају први регистровани независни синдикати. Додуше, током 1994. и 1995. јављају се појединци и школе који у оквирима државног синдиката почињу праву синдикалну борбу.Та борба се сводила на примену законског штрајка у којем часови трају 30 минута. Такав вид борбе је у самом почетку примењиван у само пар школа које су по неколико месеци радиле тако. Током пролећа 1996. десило се по први пут да су неке школе потпуно обуставиле наставу у трајању од пет наставних дана. Међутим, све су то појединачни покушаји који су имали ефекте само у локалним оквирима. Те 1996, поред УГС “Независност“ који је имао своје чланство у неким школама у Србији, једини регистровани независни синдикат у просвети Србиоје био је Самостални синдикат радника у образовању А.П. Војводине, који је основан 1991. године. Овај синдикат је, због тога што је у међувремену “државни“ синдикат себе назвао Самостални синдикат, променио име и регистрован је 15. фебруара 1996. као Синдикат просветних радника Војводине са седиштем у Новом Саду.
Прекретница у стварању независних синдиката у просвети Србије био је велики штрајк фебруара 1997. Све до тада просветни радници су веровали да се државни синдикат бори за њихове интересе. Он је имао потпуну превласт у каналисању оправданог незадовољства просветних радника у Србији свих претходних година, а и те зиме 1997.
Припреме и наговештаји штрајка са потпуном обуставом рада обављени су током децембра 1996. и почетак штрајка је најављен за 28. јануар наредне године. Извршни одбор синдиката просветних радника Војводине први је у Србији, још 10. јануара 1997., донео је одлуку о ступању у штрајк са потпуном обуставом рада почетком другог полугодишта. У штрајк су прве ступиле основне и средње школе у Сомбору и околини већ 15. јануара 1997. У наредне две недеље штрајк се ширио у Војводини, Београду и једном броју школа у осталим градовима Србије.
У Београду је 31.01.1997. у Дому синдиката одржан скуп представника школа из читаве Србије. Упркос покушајима представника државног синдиката да се штрајк укочи и заустави, тај скуп је донео одлуку о генералном штрајку. После тога у штрајк је ушло скоро 1000 школа у Србији.
То што се дешавало у Србији наредних пет недеља, све до 5.03.1997. када су донете одлуке о почетку наставе и прекиду штрајка, може се с правом узети као почетак праве синдикалне борбе у Србији. Оно што је карактеристично за овај штрајк јесте да је он у потпуности изведен у организацији и логистици државног синдиката. У ствари, он је и за руководство тог синдиката био велико изненађење. О томе сведоче упорни покушаји лидера синдиката да са Владом потпишу било какав споразум којим би окончали штрајк. У акцију гушења укључени су, поред “лидера“ синдиката, и државни медији и директори школа. Незадовољство просветних радника “државним “ синдикатом било је огромно. Узгред речено, штрајк је окончан повећањем плата за неких 30$, односно у пролеће 1997. професор у Србији имао је плату око 40 ДЕМ. Овај податак је занимљив, јер су каснија догађања показала да што је плата била мања спремност просветних радника да се боре за свој положај била је такође све мања.
Стварање Уније синдиката просветних радника Србије
Огромно незадовољство просветних радника Самосталним или државним синдикатом достигло је врхунац у одлукама да читаве средине колективно иступе из тог синдиката и почну оснивање засебних синдикалних организација, углавном на градском нивоу. Тако, током пролећа 1997, поред већ постојећег СПРВ, у Србији настају јаки и добро организовани синдикати у Панчеву, Ковину, Чачку и Београду.
Оно што је важно истаћи јесте да су ови синдикати настали “одоздо“, тј. из базе. Наиме, најпре се у једној школи изврши потписивање приступница новом синдикату, па се на основу усвојених статута и регистрација оснива синдикална организација која има свој посебан рачун на који се издваја чланарина којом се финансира рад синдикалне организације. Сваки члан приступа синдикату добровољно, а не колективно и аутоматскикако је то урађено у старом синдикату. Када се формирају синдикалне организације у школама, њиховим удруживањем ствара се синдикална организација на градском нивоу која се такође региструје и има свој статут.
Током 1997. и 1998. године успостављају се контакти између ових синдиката са циљем да се они повежу и боље организују ради остваривања својих основних циљева. С обзиром да је просвета у Србији централизована, једини начин супростављања послодавцу је јак притисак из неколико центара, али је неопходно да акције тих синдиката некако буду усклађене. Постало је јасно да се мора створити један јак синдикат који ће објединити акције оних синдикалних организација које су најбоље организоване и спремне за борбу.
Таква иницијатива за уједињење независних просветних синдиката у Унију потекла је фебруара 1999. од Форума београдских гимназија и Синдиката просветних радника Војводине. Овај предлог је наишао на опште прихватање, али је само формирање Уније морало бити одложено због познатих прилика у земљи у пролеће 1999. Одмах по окончању бомбардовања, већ 25.06.1999, основана је у Београду Унија синдиката просветних радника србије. Оснивачи Уније су Синдикат просветних радника Војводине, Форум београдских гимназија, Форум београдских основних школа, Форум средњих стручних школа Београда, Асоцијација просветних радника општине Панчево и Синдикат образовања Чачка. Седиште Уније је у Београду, а први председник Уније је Радован Павловић, професор из Вршца. Унија синдиката просветних радника Србије је уписана у регистар синдикалних организација за рад , борачка и социјална питања јула 1999.
УГС “Независност“
Уједињени грански синдикати “Независност“ су први независни синдикати у Србији у периоду после Другог светскопг рата. Основани су 1991. године као невладина, интересна организација запослених, која штити њихова права и интересе.
Чланство у УГС “Независност“ је добровољно и остварује се потписивањем приступнице. Основни циљ овог синдиката су заштита људских и синдикалних права и борба да синдикати у Србији заузимају место и улогу коју имају у свим земљама вишестраначке парламентарне демократије и тржишне привреде.
Основну организацоју УГС “Независност“ чине грански синдикати којих, за сада, има 13. Грански синдикати су основани у металској индустрији, просвети, угоститељству, грађевинарству, трговини, у јавним комуналним предузећима, хемијској индустрији, здравству, култури, пољопривреди, у медијима и код пензионера и аутопревозника. Сви они постоје на нивоу Србије и свохј рад остварују преко 12 регионалних повереништава у свим већим градовима Србије, док је седиште синдиката у Београду.
УГС “Независност“ има организовану службу правне заштите која бесплатно штити и заступа чланове синдикатаб у свим ситуацијама када су њихова радна и синдикална права угрожена. Правна служба је органиозована у Београду и у свим регионалним повереништвима у србији. У оквиру УГС “Независност“ делује и Центар за образовање и истраживање који се бави образовањем чланова синдиката за синдикалне нактивности кроз предавања, трибине, семинаре и синдикалну школу која је основана 1993. године. Центар има и своју издавачку делатност којом се такође остварују његове основне функције.
УГС “Независност“ има и свој лист Независност који је покренут 1993. и излазио је све до 1998. године. Од јануара 2000. излази билтен Независност два пута месечно у тиражу од 5000 примерака.
Главни извор финансирања у УГС “Независност“ је чланарина. Такође, синдикат има и штрајкачки фонд и фонд солидарности. УГС “Независност“ остварује сарадњу са другим независним синдикатима и невладиним организацијама у Србији. Иначе, он је пуноправни члан МНеђународне конфедерације слободних синдиката (МКСС) и члан европског синдикалног форума у саставу европске конфедерације синдиката (ЕКС).
Синдикална сцена у просвети Србије у овом тренутку
У овом тренутку у Србији има 1618 основних и средњих школа. У њима је запослено нешто преко 93000 радника. Што се тиче синдикалне активности и припадности, ситуација је отприлике следећа. Ови подаци нису званични н, јер је готово немогуће до њих доћи, али се могу предпоставити на основу синдикалних акција које су спроведене током претходне две школске године.
Негде око 700 школа у Србији, углавном са мањим бројем запослених и ученика, не узима учешћа ни у каквим синдикалним акцијама. То се може закључити из тога што ни приликом последње заједничке акције свих регионалних синдиката у Србији из фебруара и марта 2000. оне нису биле укључене ни у законски штрајк. Највероватније, у овим школама и не постоје синдикалне организације и оне су углавном или пасивни чланови државног синдиката (плаћају само чланарину) или су се једноставно исчланили из синдиката, а неорганизовани су да стварају нове синдикалне организације.
Осталих око 900 школа углавном је распоређено у Синдикат образовања Србије и у два независна синдиката: Унија синдиката просветних радника Србије и УГС “Независност“. Овде треба додати да од ових око 900 школа сигурни има један број оних које су напустиле државни синдикат и у поступку су стварања својих независних гранских синдиката и тек треба да процене коме ће се прикључити ради ефикасније синдикалне борбе. Пример за то су Ужице, Крагујевац, Ниш, Ваљево, Шабац.
Проблем мноштва синдиката
Анализа синдикалне ситуације у српској просвети показује да постоје три синдиката. У јавности и међу самим просветним радницима поставља се питање да ли је то добро и да ли тако подељени синдикати могу постићи озбиљне резултате. На неки начин присутан је страх од плурализма и неки би волели да постоји и даље само један синдикат.
Очито је да се ради о погрешном приступу читавом проблему. Мноштво синдиката, који су сваки за себе добро организовани и спремни за акције, представља велику снагу у свакој синдикалној борби. Више јаких синдиката значи пуно људи који су укључени на било који начин у акцију, чиме се рад синдиката обогаћује новим идејама и искуствима из различитих средина. Страх од плурализма је на неки начин разумљив у друштву у којем се већ деценијама говорило да постоји само “један пут којим се може ићи“ и коме се чак “кунемо“ да са њега нећемо скренути. Тамо где постоји само један пут и једно мишљење, у ствари, нема ни пута ни било каквог мишљења и ту се врло брзо завршава у амбису и безумљу. У том смислу, мноштво синдиката не треба доживљавати као раскол. Напротив, право питање није зашто толико синдиката, већ који се од тих синдиката боре за интересе запослених, а који то не раде или не желе да раде. Једини начин да се то утврди су синдикалне акције у којима се тачно види који су синдикати прави а који нису. Приликом последњег великог штрајка у фебруару и марту 2000. године сву озбиљност су показали Унија СПРС И Независни синдикат просветних радника Војводинекоји су настојали да што више омасове штрајк (током лета 2000. године Независни синдикат просветних радника Војводине је комплетно приступио УГС “Независност“). С друге стране, државни синдикат није уопште ни помишљао да донесе сопствену одлуку о потпуној обустави рада, већ је чак око сто својих школа које су имале такве одлуке спречио да то учине. У тренутку када су независни синдикати донели одлуку о генералном трајку, лидери државног синдиката су више плашили чланство оним што се може десити ако то учине него што су их храбрили у томе. Тако је тај синдикат сасвим свесно радио посао Владе.
Проблем синдикалне борбе просветних радника у Србији није у мноштву синдиката, већ у томе што се тешко постиже акционо јединство. Наиме, ради се ом томе да се школе налазе на различитом нивоу организованости. На дну лествице су они који су незадовољни својим статусом али су потпуно пасивни да било шта учине, затим они који се тек “технички“ припремају за борбу оснивањем независних синдиката, а потом оним који су добро организовани али се задовољавају законским штрајком, тј. радом од 30 минута. На врху су оне средине и оне школе које су схватиле да само генерални штрајк и потпуна обустава рада могу натерати Владу да озбиљно приступи проблему просвете.
Ако се има у виду да је синдикална борба просветних радника у Србији започела пре 4 – 5 година, сасвим је разумљива ова ситуација и може се рећи да је она чак и добра. Синдикатима у земљама са развијеном тржишном привредом требале су деценије да постигну акционо јединство којим ће бити прихваћени као равноправан партнер послодавцу . Овде се показује Блохова мисао да “нужда (мука) учи мислити“. На нашем примеру то значи да ћемо тај пут постизања акционог јединства проћи много брже него што је то био случај у историји синдикалне борбе у свету.
Синдикати и политичке партије
Веома важно питање за синдикате је њихов однос према политичким партијама. По дефиницији, политичке партије се боре за власт и у том смислу оне су или на власти или у опозицији. Синдикати нису политичке партије и они немају за свој циљ борбу за власт. Њихов циљ је заштита права запослених, а то се регулише законима које усвајају управо представници политичких партија. У том смислу, синдикат је само једна полуга либералног друштва којом се ограничава моћ државе у односу на права њених грађана. Самим тим, по својој суштини, синдикат је супротстављен послодавцу, тј. Онима који регулишу законске оквире права и обавеза које произлазе из радног односа. Оно што се мора имати у виду јесте чињеница да смо живели у систему у којем је главна правна категорија била “право радника“, док су права човека и грађанина заступљена само декларативно. Данас, када је држава приграбила себи сва јавна предузећа и установе и дала директорима тих предузећа огромна овлашћења, више од тог права радника нема ништа, а од поштовања елементарних људских права, смо далеко.
У том смислу, у друштвима која не поштују основна људска права и стално их ограничавају, синдикат се бори и за то да запослени имају гарантована основна људска и грађанска права, без којих је илузорно говорити о правима радника.
На тој основи синдикат може тражити природне савезнике и у политичким партијама и од такве сарадње не треба бежати. Међутим, синдикат стално треба да задржи своју независну позицију, јер ако се суштинске разлике између партије и синдиката избришу , оне увек иду на штету синдиката који више није актер друштвеног живота, већ само привезак партије чиме губи смисао свог постојања. За разлику од партија које су у нормалним земљама час на власти час у опозицији, судбина синдиката је да је увек у опозицији.
Данашња ситуација у Србији је по том питању врло чудна и јединствена у свету. Влада и министар просвете деле јавно синдикате на “њихов“ и “опозиционе“ , чиме се чак и не жели прикрити чињеница да они потпуно контролишу лидере тзв. Самосталног синдиката. Оно што је најчудније јесте чињеница да они то сматрају за потпуно нормално. Оно што људи из Самосталног синдиката треба да објасне јесте зашто тај свој “добар“ положај у Влади не искористе за побољшање општег положаја просвете у Србији и зашто нам је од те “добре“ сарадње државног синдиката и Владе све горе.
Посебна особеност ситуације у Србији је, за разлику од ситуације у нормалним земљама, да партије левице уоппште не подржавају синдикалну борбу, већ су њихови експоненти најжешћи критичари штрајкова и борбе за права радника. Или је цео свет полудео или наше партије левице немају ништа заједничко с левицом.
Услови за рад независних синдиката
У садашњим условима изузетно је отежан рад независних синдиката. Тешкоће долазе из различитих праваца. Пре свега, непостојањем основне инфраструктуре (просторија и неопходних техничких средстава), притисцима и самовољом руководстава школа при оснивању синдиката и политиком Владе која не признаје независне синдикате као партнере у преговорачком процесу. Због свега тога , упоредо са борбом за статус своје струке и уопште знања у Србији, независни синдикати воде борбу и за своја синдикална права. Занимљиво је да су одређени услови за рад синдиката гарантовани Посебним колективним уговором за средње и основне школе, али врло често су у пракси та документа недоступна синдикатима. Када би се правила анкета, показоло би се да можда свих 90% синдикалних повереника у Србији, без обзира којем синдикату припадају, никад нису ни видели тај документ. У том смислу, основни услов било каквог синдикалног рада је упознавање са основним одредбама тог уговора и инсистирање да се он примени у школи.
Посебни колективни уговор за основне и средње школе потписан је у јануару 2000. и објављен је у Службеном гласнику Републике Србије. Он је потписан између председника државног синдиката и министра просвете Републике Србије, мада чак ни тај синдикат није имао никаквог утицаја на то. Немам намеру да овај документ детаљно анализирам, јер то може да буде тема посебног рада, већ само хоћу да укажем на шести део уговора са поднасловом“Услови за рад синдиката“.
У овом делу, у члановима 41 – 46, дата су одређена права синдикату са којима би требало да буду сви упознати. На пример, у члану 41 послодавац је дужан да “обезбеди учешће синдиката у предлагању чланова школског одбора из реда запослених“. Такође, у члану 42 послодавац је дужан да омогући представнику синдиката присуствовање седницама школског одбора без права одлучивања.
У члану 46 регулисано је неколико питања. С обзиром да у неким школама може бити проблем отварања новог жиро рачуна синдиката, овде се изричито каже да је “послодавац дужан да омогући да се средства која запослени од зараде издвајају на име синдикалне чланарине, упућују на рачун организације синдиката“. Представници организације синдиката могу да истичу своја обавештења у просторијама школе и директор је дужан да омогући да се запосленима достављају синдикалне информације, билтени, публикације, леци и друга документа синдикалне организације која су у функцији вршења синдикалне активности.
Такође је утврђено право представницима синдикалне организације да одсуствују са посла да би присуствовали синдикалним конференцијама, седницама, конгресима и семинарима.
Ово су само нека елементарна права која имају синдикат и сви они који су синдикално организовани и никоме не би требало дозволити да ова права присваја и крши. Сваки покушај такве врсте треба осујетити противањем свих који то чине и позивањем на законску заштиту тих права помоћу интервенције инспектора рада који постоје у свим општинама.
У принципу, многе тешкоће стоје пред независним синдикатима. Међутим, оно што треба да посебно мотивише све у независним синдикатима је фактичко стање на терену. Наиме, државни синдикат има целу инфраструктуру, али брзо губи чланство, док независни синдикати немају ништа осим чланства решеног и спремног за борбу. Јасно је коме припада будућност и ко ће у овој причи о “господару и робу “ изаћи као победник.
Искуства синдикалне борбе
Говорити данас у Србији о искуствима синдикалне борбе може бити претенциозно и методолошки неоправдано када недостаје искуствена референца, али пошто та искуства постоје у борби просветних радника за достојанство своје професије , мислим да је оправдано посебно се на то осврнути. Та борба пролази и пролазила је кроз различите етапе и кроз читав низ проблема који су решавани у ходу, тако да нека стечена искуства могу бити драгоцена свима онима који су ступили или ће тек кренути на тај пут.
Борба просветних радника у Србији се углавном своди на питање побољшљња материјалног стања запослених. У суштини, то је борба за повратак достојанства и части једне професије која је по свим параметрима на самом дну друштвене лествице. Да би се неко борио за враћање достојанства, мора најпре то достојанство имати, па га изгубити. Онај ко то достојанство никад није имао, нема осећај да је било шта изгубио и њега та борба не дотиче. Његово стицање или губљење је питање које је у овом раду само дотакнуто и може да представља посебну тему за размишљање. Оно што је чињеница која треба да забрине то је да у једној професији која је стуб друштва има добар део оних који су према овом питању просто равнодушни, а учествују у стварању будућности једне земље и једног народа.
У том смислу, борба за достојанство, част и статус једне професије коју чине такве личности као што су учитељи, наставници и професори, увек мора почивати на реалним проценама и на високим етичким основама. Ту не би смело бити места ни за какве личне амбиције нити се та борба сме сводити на лични ниво. Искуства досадашње синдикалне борбе показују да ако бивши директор постане председник синдиката или ако неко постане председник синдиката да би после тога био директор (као што је била дугогодишња социјалистичка пракса), то може бити велика препрека у раду и борби синдиката, јер се све своди на лични ниво, а синдикална борба је пре свега колективна акција.
Прелазак са личног на општи принципијелни ниво није лако постићи, па је ту улога људи који воде синдикате велика и зато је важно у свакој организацији изабрати принципијелне, одговорне и толерантне људе у синдикални одбор. Зашто је важна улога људи који воде синдикат? Пре свега, они носе одређену иницијативу, имају идеје за решење проблема и својим примером ослобађају друге од страха. Такође је важно у свим акцијама укључивати што више људи, јер се тако превладава лични ниво и постиже се максимална искоришћеност снага и идеја којима струка и те како располаже.
Припреме за почетак штрајка
Досадашња искуства показују да је најбољи период за почетак штрајка почетак другог полугодишта. Ово не мора бити неко строго правило, поготово када се зна да је ситуација у просвети последсњих неколико година неподношљива . Ипак, овде је присутан психолошки моменат: много је лакше просветним радницима не почињати наставу него прекинути започету. Такође, Влада увек новац ревносније даје пред почетак школске године него у току рада. Они су свесни шта је за њих повољније, али сви просветни радници нису. Оно чега запослени у просвети морају бити свесни то је да је њихова судбина у овоме систему да, поред тога што поштено ураде свој посао, увек морају да се изборе да им се и та беда од плата исплати. Сви досадашњи штрајкови били су изнуђени јер, једноставно речено, Влада Републике Србије никад ништа није сама, добровољно и плански урадила за побољшање положаја просвете и просветних радника.
Додуше, Влада, о томе “размишља“, али само како да превари просветне раднике, што је посебна прича у свему овоме.
Обично пред почетак школске године или паралелно са најавама штрајка креће пропаганда Владе. С једне стране, министар просвете у штампи најављује да Влада чини “напоре да се, према реалним могућностима, побољша положај запослених у просвети“, а сдруге стране позивају се представници државног синдиката на “преговоре“, чиме се ствара илузија велике бриге о просвети. Чак и државни синдикат излази у јавност са лицитирањем одређених процената “ које они траже и које даје Влада“, чиме читава фарса постаје стварна. У ствари, то нису никакви преговори, већ само“разговори“ са министром просвете, који о повећању плата и не одлучује, већ неки други који се ту никад не појављују. Доказ за то је и чињеница да Влада никад није изашла са јасном економском рачуницом финансирања образовања нити је до краја поштовала своје одлуке о цени рада на годишњем нивоу за све оне који су на буђету, па и за просвету.
Циљ свега тога је да се “успавају“ запослени и да мисле да неко већ брине о њима, да се све то само одвија и да нема потребе да они било шта чине. Искуства са почетка другог полугодишта школске 1998/99. године управо то и потврђују. Наиме, пуне две године, почев од 1997, није мењана цена рада, а тада је најављено повећање коефицијента за 20% и потписивање новог колективног уговора. Борбу за повећање плате најављивали су и “државни “и тада постојећи независни синдикат. У државном синдкату су имали обећање министра просвете да је то готово и онда су правили фарсу за изјашњавањем свих школа о томе да ли су за штрајк, ако се то не испуни. Наводно су припремали штрајк, али су рачунали да га сигурно неће бити, јер је повећање плате сигурно. Неки независни синдикати и поједине школе у Србији су већ били ступили у потпуну обуставу рада и упозоравали су да без борбе и синдикалне акције неће бити ништа, јер Влада и министар просвете у ранијим ситуацијама нису поштовали ни свој потпис, а камоли некаква обећања. И управо је тако било. Кад је Влада видела да су независни синдикати неорганизовани, а добро зна с ким има посла у свом синдикату, од повећања плате није било ништа и запослени у просвети су целу 1998. и 1999. годину радили са истом платом. О каквим се “уштедама“ буџета ради и за колико су радници у просвети оштећени тешко је и замислити. Тако изгледа “брига“ Владе за просвету и тако се она понаша кад год се најави неки штрајк незадовољних просветних радника.
Да би се ово спречило, синдикалне организације на нивоу школе, региона и целе Србије треба унапреди на време да изађу са својим захтевима. Те захтеве и процену незадовољства запослених треба истаћи крајем јуна за почетак наредне школске године. Тиме се послодавцу даје време да нешто предузме, а са друге стране припрема се чланство да стане иза својих захтева и да одржи оно што је унапред најављено.
Када се тражи повећање плате, искуства показују да не треба излазити са неким процентуалним захтевима. Наиме, у неким штрајковима, као нпр. У штрајку из фебруара и марта 2000, камен спотицања међу синдикатима управо су били проценти. Неки су сматрали да су захтеви мали и да се за то не вреди борити. Прави начин је да локалне синдикалне организације (школске, општинске,и регионалне) само траже повећање плате, а да проценте препусте републичким одборима својих синдиката. Чланство ће своје мишљење изнети тек кад се нешто добије, а свака прича пре тога не значи ништа. На крају крајева, искуства синдикалне борбе показују да је “степен остварљивости синдикалних захтева пропорционалан притиску који се врши на послодавца“. Према томе, масовно чланство о одзиву на штрајк даје добру позицију преговарачима, а читава прича да су захтеви мали и такви да се за њих не вреди борити постаје само алиби за бежање и неспремност за акцију. Ако већ треба помињати и неке принципе, мислим да је захтев из последњег штрајка , с пролећа 2000, да се цена рада у просвети веже за неки проценат од просечне плате у Србији веома поштен, коректан и економски оправдан. За њега ће просветни радници и сви на буџету морати да се боре у наредном периоду, без обзира која и каква влада буде испред њих.
Доношење одлуке о штрајку
Веома важно питање у свакој синдикалној акцији јесте и доношење одлуке о штрајку. Наиме, многе школе и средине не могу то да преброде, јер се саплићу о процедурална питања. Најважнија ствар је како се доноси одлука о штрајку у самој основној синдикалној организацији, тј. Школи.
Синдикати нису политичке партије, али нормално да се морају придржавати одређене демократске процедуре. Међутим, та процедура је код синдиката особена с обзиром на улогу коју они имају. Улога синдиката је да омогући члановима да изразе незадовољство својим статусом или неком одлуком која се односи на њих. Ово је основна поставка од које се полази када се говори о процедурама доношења одлука о штрајку. Другачије речено, синдикат треба да подстиче раднике на протест, а не да их спречава у томе.
Како постићи да се у једној школи, тј. Основној синдикалној организацији, демократски донесе одлука о штрајку? Термин демократски овде има другачије и много богатије значење од онога које има у свакодневном говору.
На основу анализе одређеног стања или ситуације и на основу мишљења радника, председник синдикалне организације предлаже одређену одлуку у име синдикалног одбора. У пракси је могуће да се догоди неколико ситуација. Може се десити да одређени вид протеста, тј. Предлог синдикалног одбора, прихвати само један радник. У том случају, полазрћи од основне улоге синдиката, уз њега стаје цео синдикалним одбор који има од три до пет чланова и то је већ четири до шест људи у протесту што је за почетак сасвим добро. Када се ова ситуација пренесе на ниво општине, ако у савкој општини у Србији штрајкује бар по једна школа, то је већ скоро 150 школа у штрајку. То је добра основа и начин да синдикат буде прави синдикат.
У пракси се често дешава, чак и у независним синдикатима, да у оваквим ситуацијама ни синдикални одбор не улази у штрајк управо због процедуралних разлога. Наиме, већина није за штрајк и они се приклањају томе. Овакав начин рада је потпуно погрешан, јер да је први пут када се то десило синдикални одбор издржао два дана у протесту, већ следећи пут би то био пример да одлуку прихвати више радника. Искуства показују да тамо где има 30 до 40 одсто радника који су за протест, акција је успешна јер рад не може нормално да се одвија, а то и јесте циљ синдикалне акције.
Такође, искуства из оних средина које су прошле кроз ово јасно показују да се у свакој следећој акцији и број учесника у самој школи, а и међу школама у једној општини увек повећава. Највећи проблем који се овде јавља јесте подела колектива. Једни су за протест, а други нису и онда долази до могућих конфликтних ситуација. Да би се то избегло, треба занемарити лични ниво. Наиме, савко доноси одлуку по својој савести и то треба поштовати. Не треба спречавати оне који хоће да раде, али не треба ни омаловажавати оне који се буне. Не треба бежати ни од ситуација у којима долази до поделе колектива, јер искуства показују да је у свакој следећој акцији све више оних који желе да се боре и који су превладали неке своје разлоге зашто претходни пут нису учествовали у томе.
Да би се спречила подела колектива, може се буквално приступити гласању и “скупштинској демократији“. Наиме, врло често чланови колектива који нису за протест и који желе из разних разлога да осујете синдикалну акцију предлажу да се гласа о предлогу синдикалног одбора, надајући се да он неће добити већину и да ће пропасти. Овакав захтев је само привид демократије и њена злоупотреба. Овакво гласање треба спровести али само под следећим условима. Прво се утврди тачан број чланова синдиката или колектива који гласају, па се онда тражи одлука просте већине која ће бити обавезујућа за све. То значи да је већинска одлука обавезујућа за све који су гласали. Овде се ризикује да се акција неће извести, ако они који су за протест остану у мањини, али са друге стране се, ако се добије већина, придобија цео колектив за акцију. Овакав поштен и демократски приступ спречава “цепање“ колектива.Али, у пракси се дешава да они који траже да се овако гласа не прихватају понуђена правила, јер не желе ни под каквим условима да штрајкују и протестују. Овим се њихове намере откривају и у том случају се показује да гласање и демократија у синдикату имају пуније значење него у политичким борбама. Води се рачуна о мишљењу и ставу мањине, али се не дозвољава појединцима., поготово оника који су а приори против било какве акције, да спречавају синдикат да делује.
Из свега овога је јасно да демократија у синдикатима почива на уважавању става сваког појединца и поштовању оних који су у мањини. Ми смо кроз дугогодишњу “социјалистичку демократију“ навикли да је она терор већине над мањином и проста игра математичког надвладавања. У синдикалној борби то не може бити тако, јер синдикат који прихвата таква “демократска“ правила никада ниједну акцију неће извести.
Када се одлука о штрајку донесе онда се јавно објављује и са њом упознају руководство школе, колеге и јавност. Такође се формира и штрајкачки одбор. Искуства показују да је најбоље да он има што више, ако треба и 15 или 20 чланова. Наиме, у срединама које први пут изводе овакву синдикалну акцију сигурно ће почети разни видови притиска на синдикални одбор. На пример, разговори са директором или школским одбором у којима учествују један или два радника могу бити изложени непотребном притиску или уценама. Овако, ако се тај разговор организује са десет чалнова школског одбора, наспрам њих ће бити 15 до 20 чланова из редова запослених и сваки притисак или лични приступ биће немогућ. Мада, ако се ради о штрајку за повећање плата или испуњењу неких материјалних захтева, разговор са директором или школским одбором о томе је без значаја, јер они о томе ништа не одлучују. Они једино могу, ако хоће, да све то убрзају и да се заложе код Министарства просвете и Владе да се проблем реши. У том случају разговоре са руководством школе не треба избегавати, а све остало ваља довести на ниво да свако ради свој посао. Синдикат даје могућност радницима да се боре, а директор, школски одбор и Влада настоје да их у томе спрече.
Могући притисци руководства школа
У покушајима да спрече или угуше штрајк, директори школа и школски одбори служе се у почетку разним “методама“. Прво иду приче о “моралу“, злоупотреби деце и слично. Овакве аргументе треба јасно одбацити. Учитељи, наставници и професори не воле да штрајкују, али их је мука натерала. Они се боре за живот и опстанак својих породица, па све приче о томе да ће деца бити оштећена, губе смисао. Као да наставници немају децу и да они треба да жртвују сопствене породице, да би друга деца могла да уче лекције о падежима, глаголима или бескичмењацима.
Ако те приче не успеју, прети се отказима руководству синдиката. Међутим, то су само празне претње, јер управо такав гест би још више проширио штрајк и никако не би решио проблем који постоји. Упоредо са овим, помиње се и идеја да ће Влада распустити и укуинути школу, а затим основати нову у коју неће примити “штрајкаче“. Тај потез би за синдикану акцију био изузетно користан, јер би потврдио оно што синдикат упорно показује – да Влада жели да укине школе, а не да решава нагомилане проблеме у просвети. Такав чин би морали извести конкретни људи који би тиме црним словима били записани у историју српске просвете.
Занимљиво је да се ове “идеје“ нигде не помињу званично, већ се преко одређених људи пласирају са циљем да заплаше бунтовнике. Међутим, искуства показују да овакви поступци, поготово међу људима такве интелектуалне структуре, само изазивају контраефекат, а ако се на њих не реагује, брзо нестају и губе сваки смисао. Сви ови притисци ће се лакше савладати ако се има јасна стратегија акције и ако се реалнопроцењује ситуација и у основној синдикалној организацији, и у граду, и у читавој Србији. У том смислу је веома важно одржавати синдикалну комуникацију и увек имати информације из прве руке, тј. Од синдикалних активиста о стању на терену. Ако се уз све то зна да је борба просветних радника потпуно оправдана и да је та борба часна, поштена и праведна, онда је никакви притисци не могу поколебати. Напротив, све “методе“, осим стварних корака ка решењу проблема, још више ће ту борбу ојачати и мотивисати.
Информисање о штрајку
Информисање треба да иде у два правца: један према колегама у граду и читавој Србији, а други према широј јавности. Што се информисања самих просветних радника тиче, то је најбоље радити директно на састанцима синдикалних организација на нивоу школе и града. На таквим скуповима добијају се потпуне информације о одзиву чланства и спремност за борбу, при чему се јавља мноштво идеја из различитих средина о начинима разрешења проблематичних ситуација. Важно је створити ситуацију у којој што више људи учествује и ту акцију доживљава као своју.
У обавештавању шире јавности о узроцима и циљевима протеста могу се користити различити начини, нпр. Могу се путем прогласа упутити одређене поруке јавности. У том смислу, искуства синдикалне борбе показују да је веома добро да у једном граду у којем је више школа у штрајку сваки дан друга школа организује конференцију за штампу, на којој ће обавештавати јавност о ситуацији у штрајку.
Пример једног прогласа који је Синдикат образовања Чачка упутио колегама и јавности у време штрајка у фебруару и марту 2000. године.
Поштоване колеге и грађани,
Опет смо, нажалост, принуђени да објавимо оно што и сами знате, очекујући вашу помоћ у осуди оних који су изнудили овај штрајк.
Влада србије настоји да обнови земљу, али изгледа и да сахрани просвету. Почела је најпре залеђивањем наших плата и живота, а онда одбила да то види, чује и учини нешто да нас оживи. Одабрала је и гробара. На ту нечасну улогу пристао је министар просвете. Свима је одавно познато да он не поштује не само оне које представља, већ ни самог себе, односно ни своје потписе, ни своје речи. Он доиста није много писмен ни речит, али одлично зна говор који Влада настоји да и нама наметне, древни кинетички говор који се састоји у климању главом, односно одобравању онога што ни као човек ни као министар не би смео да одобри. Он није, и то вам је познато, надлежан за просвету, али је надлежан да нас оптужи, зато што тражимо да нас Влада сматра ако не учитељима а оно бар људима, да смо продужена рука НАТО – а.
За просвету ће, изгледа, бити надлежан министар полиције чији људи већ почињу да улазе у школе сапретњом да не смемо мда тражимо да живимо од свог рада. А ми, на њихову жалост, нисмо чаробњаци да опстанемо са дневном зарадом од 2DEM. Зато штрајкујемо.
Не штрајкујемо ми само због себе, већ и због књиге из које ваша деца уче и због њихове судбине која ће бити као и наша. Влада Србије не воли ни књигу ни учитеље ни вашу децу. Зато вам и деца одлазе у туђе земље да тамо остваре оно што овде не могу.
Ако видите неког просветног радника да не штрајкује, не шаљите код њега своју децу, јер роб не може да изгради слободног човека. Ко не поштује себе не поштујује ни другог, па ни ваше дете.
Одлуку о штрајку је дужан да поштује и наш Синдикат који је туи одлуку и донео, али и ми остали који смо чланови Синдиката. Зато ћемо обуставом рада опоменути Владу Србије да се одговорно односи према нашим захтевима , јер се до сада није тако понашала.
Очекујемо и од вас, поштовани грађани, да нас у томе подржите и да заједно именујемо кривце који имају моћ, али немају право.
У свакој школи и свакој синдикалној организацији треба имати људе који ће да сачине проглас и оне који ће то да представе јавности. На тај начин се све више људи директно и конкретно укључује у протест и то више није лична , већ принципијелна борба за струку и еснаф. Такође је веома важно раскринкати оне новинаре и медије који се о протесту искључиво информишу код директора школа. Синдикат не може никоме забранити где ће да прикупља информације, али право место где се оне могу добити јесте сам синдикат.
Један од видова обавештавања јавности о узроцима и циљевима синдикалне борбе су и јавни скупови на које се позивају колеге, ученици, родитељи и сви који су заинтересовани за информације о протесту. Овакви скупови се могу организовати на нивоу града, на које се могу као гости позвати представници синдиката из других градова. Искуства синдикалне борбе показују да масовно одлажење колега из једног града у други на јавни протест нема никакве сврхе, јер ту пре свега треба да дођу просветни радници из града у којем се протест организује. Ово се посебно односи на скупове у Београду испред Владе или Министарства просвете, који се често организују за време штрајкова просветних радника. Нажалост, такви скупови су слабо посећени и на њима има знатно више људи из других средина него из Београда. Зато овакве акције треба организовати али да за њих буде одговоран градски синдикат који ће на основу одзива чланства изводити офдговарајуће закључке о својим способностима и спремности за акцију.
Такозвани “законски штрајк“
Сваки иоле пажљиви читалац приметио је до сада да користим штрајк и протест готово као синониме.Међутим, они то нису. Постоје различити видови протеста, а штрајком се може само назвати потпуна обустава рада. Ово се мора нагласити пошто у нашој синдикалној пракси постоји нешто што се зове законски штрајк. Наиме, то је штрајк који закон подржава и којим се, нажалост, задовољавају многе колеге у Србији. Пошто је то право чудо, као “округао квадрат“ или “дрвено гвожђе“, он захтева посебну анализу. Али, пре тога да разјасним разлику између штрајка и протеста. Протест је када синдикалне синдикалне организације донесу одлуку да неће радити један дан, да неће водити евиденцију о свом раду, да неће закључити оцене и одржати одељенска и наставничка већа, да ће држети час 30 минута. Све су то до сада упражњавани видови протеста просветних радника. Међутим, штрајком се може назвати само вишедневна обустава рада.
Зашто “законски штрајк“ није штрајк и какав је његов смисао и значај?
Пре свега, то је штрајк у којем штрајкујем, а радим и то је право чудо! Искуства средина у Србији које годинама и месецима тако “раде“ или тако “штрајкују“ (не знам шта је боље рећи), показују да Влада и Министарство просвете то оправдавају и прижељкују. Такође, искуства средина у Србији које су по неколико седмица потпуно прекидале рад , показују да их тамо управе школа “моле“ да раде 30 минута. Шта то показује?
Пре свега, очито је да је Влада свесна да је материјални положај просветних радника испод сваког нивоа. Оваквим “штрајком“ Влади се даје аргумент да каже “мало сте плаћени, мало и радите“ и ту је крај приче. Ако би школе у Србији тако “радиле“, послодавац не би ништа учинио да поправи ситуацију. У том смислу законски штрајк не значи ама баш ништа. Он може имати смисла само као етапа за оне школе и оне средине које се тек укључују у синдикалну борбу. Међутим, истрајавати у законском штрајку месецима и годинама може бити погубно за синдикате, а лицемерно према професији и ученицима. Наиме, посебно питање у свему овоме је да ли се у школи која је у законском штрајку звони на 30 или 45 минута. Ако се звони на 45 а часоци држе 30 минута, то изазива конфликтне ситуације и незадовољством код ученика који више времена проводе по ходницима и школском дворишту него у учионици. То управо своди школу на место за чување деце, а то није школа. С друге стране, ако се звони на 30 минута све се своди на то да се отаљава посао, испуни форма и да се иде на неки други посао од којег се може живети. Ово је погубно за српску просвету и управо су се резултати таквог вишемесечног рада показали ове године на пријемном испиту за средње школе. Овакав “рад“, тј. овакав “штрајк“ непоштен је и према ученицима и према њиховим родитељима. Све је привидно нормално, деца иду у школу, школе раде, а у ствари се сваки дан изгубе по два школаска часа, свака три дана по један дан, а ако школска година има 150 наставних дана, изгуби их се 50.
Искуства из оних средина које су напустиле овај вид прореста показују да се са стратегијом “или радимо како треба, макар и џабе или не радимо уопште“ потпуно придобијају и ученици и родитељи. На крају крајева, искуства из последњег протеста у марту 2000. године, показују да је Влада реаговала на синдикалне захтеве већ другог дана по одлуци о генералном штрајку коју су донели независни синдикати.
Све ово показује да законски штрајк у нашим условима не значи ништа, а врло је погубан за само образовање. Најпаметније би било да се укине “законски штрајк“ и да се озакони право на штрајк како је то урађено у свим нормалним земљама. Од облика протеста анализу заслужују и “једнодневни штрајкови опомене“ који су до сада практиковани. Наиме, обично на нивоу школе, града или читаве Србије, позивају се запослени да један дан обуставе наставу да би се опоменуо послодавац. Међутим, овакви штрајкови су неозбиљни , јер управо они показују немоћ синдиката и шаљу јасну поруку Влади да нема чега да се плаши, јер ће већ наредног дана све бити нормално.
Разлика између протеста и штрајка не значи да ове видове изражавања незадовољства треба занемарити. Напротив, треба их упражњавати, али се не треба њима задовољавати. Треба стално имати у виду да само потпуна обустава рада може испунити синдикалне циљеве, а од свега осталог не треба много очекивати.
Заштита чланова од репресије
Постоје различити начини заштите радника који су у протесту или штрајку од евентуалних репресивних мера које може применити послодавац.
Као прво, синдикати полазе од тога да је борба просветних радника потпуно оправдана и да има за циљ побољшање општег стања просветних радника. С обзиром да Влада Републике Србије независне синдикате у просвети не признаје, искључиви кривац за све штрајкове и протесте последњиг година је Влада Републике Србије. Таквим ставом Влада не жели да са синдикатима подели одговорност за стање у српској просвети, већ задржава апсолутни монопол над судбином образовања у Србији. У таквим условима независним синдикатима остаје да стално буду непријатни сведоци ароганције и неспособностим једне владе и да се свим синдикалним средствима боре за свој статус знања у овој земљи. То су племенити и узвишени циљеви који се не могу сузбити никаквим репресивним методама.
Чест пример застрашивања радника да не почињу никакав протест јесте претња да ће им , ако примене законски штрајк, одбити од плате 30 одсто. У неким срединама су директори школа то самовољно и радили. Важно је у таквим случајевима да синдикални представници траже од директора школе званичну одлуку која мора бити образложена и потписана било од министра просвете било од директора школе. Таква одлука најчешће неће ни постојати, али ако и постоји, она је довољна да се на основу ње судским путем, а уз помоћ адвоката, поведе поступак за њено поништавање. Ипак, пошто је код нас “правда спора“, најбољи начин да се спречи било какво одбијање од ионако бедне плате, јесте одлука о потпуној обустави рада. Са таквом одлуком запослени врло брзо добијају обећање да им се ништа неће одбити и чак их моле да раде 30 минута.
У ствари, судска заштита у нашим садшњим условима не може бити правило, већ сами изузетак. Прави начин заштите чланства и свих запослених је самозаштита која почива на масовности и солидарности радника. Овај ниво заштите најбоље функционише на нивоу основне синдикалне организације (школе) и на нивоу града. Искуства синдикалне борбе показују да је солидарност радника само у једној школи у једном граду сасвим довољна да се сви они заштите од било каквих последица. Зато је веома важно да се приликом почињања било каквог протеста или штрајка у једној школи постигне да већина учествује у њима. Тако ће и они који су колебљиви и мање храбри осетити да су део колектива и да су самим тим заштићени.
Такође, у неким ситуацијама важан елемент заштите могу бити и форуми родитеља, а и сами учесници. Наиме, у неким срединама за време штрајкова директори су покушавали да организују наставу са пензионисаним наставницима, квалификованим људима из других фирми или, пак, довођењем надзорника да држе наставу. Ово су класични примери штрајкбрехера и синдикати морају јавн о да износе имена тих људи са апелом на њих да то не чине. На крају крајева, све су то привремена решења, а и сами ученици и њихови родитељи неће дозволити да се са њима на такав начин експериментише да би се директор показао као “способан“ да организује наставу. Ово показује да такви директори немају основно разумевање за наставни процес и односе између ученика и учитеља. Овакви поступци се обично завршавају штрајком ученика који не желе да иду у школу док се њихови професори не врате на посао и сами донесу одлуку о прекиду штрајка. Ово су само неки начини заштите чланства од репресије. Остали начини спадају под друге видове синдикалне борбе и њих смишљају и изводе сами запослени онда када ови претходни не дају резултате. О њима нека размишљају они који стање у српској просвети мисле да решавају само силом, а не онако како приличи образованим и часним људима.
Уместо закључка
Искључиви кривац за суноврат српске просвете крајем ХХ века, у времену у којем се образовање у високо развијеним земљама света проглашава за најважнији ресурс ХХI века, јесте Влада Републике Србије. Већ годинама људи истих идеолошких схватања организују школски систем и руководе просветом тако да учитеље, наставнике и професоре третирају као сувишне и непотребне, показујући млађим генерацијама да је “прави пут“ у животу пут крађе, лажи и превара, а не пут који ће почивати на раду и поштењу. Последице оваквог односа осећамо и тек ћемо осећати, јер ова агонија предуго траје. Сан наше омладине није да своје знање улаже за добробит свога народа и своје земље. Нажалост, хиљаде младих људи одлазе из земље, тамо где ће се њихов рад и знање ценити.
Шта да се ради?
Просвета у Србији не сме бити сведена на форму и импровизацију, већ мора бити озбиљна брига целог друштва. Свака паметна и рационална Влада мора да изврши децентрализацију образовног система. Министарство просвете и Влада би требало да поставе само основне оквире образовног система, док много веће обавезе и права морају имати регије и општине. На тај начин ће о функционисању школства бринути наставници, родитељи и сами ученици који ће бити прави субјекат образовања, чиме ће школа моћи да испуни своје основне функције.
Мора се извести озбиљна реформа школства која подразумева добру примену и укључење свих релевантних искустава школских система развијених земаља и нама сличних и сродних држава. У реформи школства основну улогу морају имати сами наставници који изводе те програме и најбоље знају све њихове врлине и мане.
У новој школи мора бити много више места за креативан и индивидуалан рад са ученицима. То подразумева смањење обима градива, док би број часова морао да остане исти с обзиром да ученике не преоптерећује боравак у школи, већ преобимни наставни садржаји и начин њихове обраде и проверавања.
Школа мора ставити креативне личности и људе који ће имати одређена знања и који ће бити у стању да та знања примене. Читав наставни процес треба да буде у духу дијалога, толеранције и подстицања самосталног и критичког мишљења. Васпитавање појединаца да буду послушни и раде само оно “што ће им требати у животу“ има дуготрајно негативне последице. Оно треба да буде усмерено ка томе да ученик ужива у учењу, да буде критичан према стварности и свестан вредности знања.
Са променама у школском систему које су неминовне промениће се и улога синдиката. Из позиције “непријатног сведока неспособности владе“ прећи ће у одговорног и равноправног чиниоца који брине о просвети и будућности овог народа. У овом тренутку независни просветни синдикати су једини који показују на алармантно стање српске просвете. На све апеле просветних радника Влада је глува и слепа.
Изгледа да се показује да главни проблем са којим се наш народ у овом тренутку суочава није она јеврејска клетва “дабогда имао па немао“, већ она грчка која каж+е да је од свих казни нјвећа она “да се буде под влашћу горег од себе“. Ако смо овога свесни, онда све ово што нам се дешава и није толико страшно. Наиме, ако остајемо у ралацији имати – немати, онда нам спаса нема, јер ћемо и као заједница и као појединци остати без игде ичега. Овако, ако су они на власти гори од нас, значи, да овај народ има много боље људе од оних који га представљају и у том смислу указује се нада за све нас, а самим тим и за просвету у Србији.
Белешка о аутору
Иван Ружичић је рођен 1961. године у Чачку. Гимназију је завршио у Чачку, а дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, група за филозофију 1987.
Радио је као професор филозофије у Гимназији у Горњем Милановцу од 1989. до 1993. Од 1993. ради као професор у Гимназији у Чачку. Био је председник синдикалне организације Гимназије у Чачку и потпредседник Синдиката образовања Чачак, који је један од оснивача Уније синдиката просветних радника Србије.Тренутно ради као директор Гимназије у Чачаку.